UZ KUĆU DOBILA I MOMKA! Kad je Sara odlučila da ode iz Beograda, našla jednu finu švapsku, a onda je njena sudbina u Gajdobri dobila filmski obrt!
Danas, devet meseci kasnije, ova mlada umetnica ne samo da rekonstruiše staru švapsku kuću iz 1920. godine, već ispisuje potpuno novo poglavlje svog života, u kojem su glavne uloge zauzeli jedan pas, stara gradnja i neočekivana ljubav.
Sara nema poreklo iz ovih krajeva, niti nasleđenu dedovinu. Kuću je tražila godinama sa majkom, a put ih je sasvim slučajno naveo u Bačku Palanku, pa u Gajdobru.
„Baka mi je rodom iz Bačke, pa smo prvo tu krenule da tražimo kuću. Međutim, zaljubile smo se u ovu kuću na prvi pogled. U šali kažem da bih u Beogradu samo tri drveta u dvorištu platila koliko je koštala cela kuća“, kaže Sara.
Sudbina je tako htela...
Ipak, kuća joj nije donela samo krov nad glavom, već i novu životnu radost. Sudbina je htela da agent za nekretnine, koji joj je prodao kuću, postane i njen momak, čime je priča o preseljenju dobila pravi filmski obrt.
Kao umetnica koja se bavi tetovažama, digitalnim crtežom i slikarstvom, Sara je svojim izgledom u početku izazivala znatiželju, pa i blage predrasude u selu poznatom po svojoj hercegovačkoj tradiciji.
„Bilo je komentara u stilu „ne dolazi kod nas ništa urbano”, ali moj odgovor je uvek isti – ja sam došla da učim od njih, a ne oni od mene. Komšije su, zapravo, jako topli ljudi, uvek spremni da pomognu“, ističe Sara za novosadski Dnevnik, koja je trenutno u procesu otvaranja tatu studija u Bačkoj Palanci.
Majka arhitekta kao podrška
Iako Sara sama živi u Gajdobri sa svojim psom, veliku podršku ima u majci koja je arhitekta. Ona iz Beograda nadgleda i pomaže rekonstukciju kuće, pazeći da svaki detalj stare švapske arhitekture bude verno sačuvan.
Umesto savremenih materijala, Sara kuću obnavlja zemljanim malterom, želeći da zadrži autentičnost građevine stare čitav vek. Njen cilj je samoodrživost, pa se već okrenula permakulturi – sistemu poljoprivrede koji ne iscrpljuje zemljište i ne zahteva tešku mehanizaciju ni hemiju.
„Zasadila sam luk, salatu i krompir. Permakultura podrazuzmeva korišćenje resursa iz dvorišta i biljke se međusobno pomažu. Želim zdrav, sporiji život koji me ispunjava više nego što je grad ikada mogao“, kaže naša sagovornica.
Rođena 1996. godine, Sara pripada generaciji onih koji su imali „digitalno detinjstvo”. Iako je grad nudio mnogo, ona ističe da joj u Beogradu nikada nije bilo zanimljivo kao sada u Gajdobri.
„Volim da citiram drugaricu koja kaže: super je grad, ali ja ne koristim njegove potencijale. U gradu mi je bilo dosadno, a ovde uvek imam šta da radim. Smatram da selo razvija sposobnosti neophodne za kvalitetan život. Devet meseci kasnije, sigurna sam da je ovo bila najbolja odluka koju sam donela. Utičem i na svoje prijatelje, pa i neki od njih razmišljaju da urade isto“, zaključuje sagovornica.
Kurir.rs/Dnevnik